Hemoroidi predstavljaju proširene i/ili upaljene vene u završnom delu debelog creva i oko analnog otvora. Jedan su od vodećih uzroka anemije kod odraslih. Može postojati genetska predispozicija za nastajanjem ovog stanja a hemoroidi mogu biti posledica dugog sedenja, čestog napora ili trudnoće. Mogu biti unutrašnji i spoljašnji, u skladu sa lokalizacijom. Težina kliničke slike se klasifikuje u vidu 4 stepena ozbiljnosti. Prvi stepen su hemoroidi koji su diskretni, minimalno prolabiraju i spontano se povlače i skoro nikad nisu bolni. Drugi stepen je umeren, kada se dešava da hemoroidi prolabiraju iz analnog otvora, ali se spontano i reponiraju, povremeno su bolni i dobro reaguju na terapiju. Treći stepen hemoroida vrlo često prolabira i reponiranje je moguce manuelno pri čemu je bol češća i već dolazi i do povremenih krvarenja. Četvrti stepen su jako izraženi hemoroidi, spontano se ne reponiraju, manuelno vrlo otežano reponiranje, bolni I krvare profuzno neretko udruženo sa infekcijom. Blagi i umereni stepen ne predstavljaju veliki problem po pacijenta i najčešće dobro reaguju na lokalne medikamente, neremeteći značajno dnevne aktivosti i normalno funkcionisanje. Kada hemoroidi prolabiraju kroz analni kanal i ne mogu se vratiti spontano ili je njihovo vraćanje otežano, praćeno bolom i krvarenjem, metoda lečenja je hirurška i uključuje operaciju hemoroida. Hemoroidektomija je operativno odstranjivanje hemoroidalnih čvorova i njihovo podvezivanje na tipičnim mestima obavlja se u opštoj anesteziji ili kratkotrajnoj analgo-sedaciji u kombinaciji sa lokalnom infiltrativnom anestezijom. Postoji više vrsta savremenih operativnih rešenja kao što su THD (transanalna hemoroidalna dearterijalizacija) i laserska hemoroidoplastika. Oporavak je brz I pacijenti se već kroz 24-48h mogu vratiti svojim redovnim aktivnostima.

Sport igra važnu ulogu u svim sferama našeg života. Fizička aktivnost pozitivno utiče na usvajanje zdravog načina života, poboljšava zdravlje, kvalitet života i značajno smanjuje rizik od bolesti. Sport delimo na rekreativni, povremeno u skladu sa sopstvenim potrebama i profesionalni, kada su sami sportovi koncipirani u skladu sa rezultatima, poboljšavajući izdržljivost, snagu i veštine. U oba slučaja može doći do iscrpljenja resursa našeg tela i posledičnih poremećaja, kao i do povreda ako se sam trening nepravilno izvede. Sport nam pomaže da postignemo i održimo homeostazu svog tela, ali takođe je za njegovo neometano vežbanje neophodno da telo bude zdravo i da ima sve potrebne faktore kako bi metabolički procesi u bilo kom trenutku mogli pravilno da funkcionišu. Jedan od faktora koji utiče na opštu kondiciju je ravnoteža elektrolita u krvi i unutarćelijskoj tečnosti. Najvažniji telesni elektroliti Na, Cl, K, Mg, Ca, -PO4, -HCO3 u svom optimalnom odnosu omogućavaju stabilnost ćelijskog zida, idealno funkcionisanje svih metaboličkih procesa, među kojima je za sport „najosetljiviji“rad mišića i prenos električnih impulsa kroz nervne i mišićne ćelije. Neravnoteža u obliku akumulacije jednog od elektrolita i/ili nedostatka drugog dovodi do ubrzanog zamora i teškog uklanjanja nusproizvoda rada mišića. Još jedan faktor koji omogućava dobro skladištenje i imunološku snagu organizma je optimalno prisustvo vitamina i minerala u telu. Odavno je poznato da nedostatak pojedinih vitamina dovodi do teških zdravstvenih poremećaja, od kojih su neki vrlo opasni i ozbiljni (skorbut, megaloblastna anemija, poremećaji koagulacije, enzimi,...) i značajno narušavaju naše svakodnevno funkcionisanje i kvalitet života. Sam dodatak vitamina stekao je popularnost u poslednjih 20 godina i sa sobom donosi pregršt oralnih preparata, što kombinovanih vitaminsko-mineralnih, što pojedinačnih vitaminskih preparata. Sama dijetetska suplementacija adekvatna je nadoknada za telo neophodnih i/ili manjkavih mikroelemenata za potpuno zdravlje na svim poljima. Vežbanje, bolest, trudnoća i drugi uslovi su uslovi povećane potrebe za dodavanjem vitamina. Medicinski pregled i testovi krvi mogu uspostaviti potencijalnu neravnotežu u mineralno-elektrolitsko-vitaminskom statusu, a stručna procena lekara može to da reguliše. Venski vitaminsko-mineralni rastvori dati intravenozno u personalizovanom sastavu i načinu primene postižu homeostazu u telu, eliminišu štetne nusproizvode istih, postižući stanje povećane izdržljivosti, brzo uklanjanje umora i na taj način osiguravaju puni potencijal tela za bilo koju vrstu angažmana. Venska suplementacija ne uključuje doping agense.

Na kraju postoji i posebna forma ciroze jetre, takozvana primarna bilijarna ciroza, koju odlikuje razaranje žučnih kanalića i postepen razvoj ciroze jetre tokom više godina. U početnom stadijumu ciroze jetre jedine smetnje koje dovode bolesnika da potraži lekarsku pomoć mogu biti umor ili pojava žućkaste boje kože. Ponekad se u ovom stadijumu ciroza jetre dijagnostikuje kada lekar preduzme ispitivanja pošto se na rutinskim laboratorijskim pregledima utvrdi poremećaj laboratorijskih analiza vezanih za funkciju jetre. U kasnijem stadijumu ciroze jetre koji se naziva dekompenzovana faza ciroze dolazi do otoka nogu, pojave tečnosti u trbuhu, uvećanja slezine i pojave proširenih vena jednjaka koji mogu i da prokrvare. U lečenju ciroze jetre važno je utvrditi uzrok ciroze, jer se svaki bolesnik leči u zavisnosti od uzroka koji je cirozu izazvao. Ukoliko se radi o cirozi jetre čiji je uzrok moguće lečiti poput celi-jakije ili Vilsonove bolesti može se očekivati povlačenje simptoma bolesti i poboljšanje stanja bolesnika. Bez obzira na uzrok ciroze bolesnici sa cirozom jetre moraju izbegavati uzimanje al-kohola. U dekompenzovanom stadijumu ciroze jetre bolesnicima se savetuje da smanje uzima-nje soli i tečnosti (ne više od jednog litra tečnosti dnevno), da ne preteruju sa uzimanjem belan-čevina i da se konsultuju sa gastroenterologom pre svake medicinske intervencije tokom koje može doći do krvarenja (na primer, vađenja zuba) jer bolesnici sa cirozom jetre mogu biti skloni i preteranom krvarenju i preteranom zgrušavanju krvi. Ukoliko se radi o odmaklom stadijumu ciroze bolesnicima može pomoći transplantacija jetre.

Jedan je što u savremenom svetu ljudi konzumiraju velike količine namirnica bogatih fruktozom, po nekim stručnjacima današnji ljudi pojedu stoti-nak puta više fruktoze nego ljudi pre jednog do dva veka. S obzirom da creva imaju ograničen kapacitet za varenje fruktoze, onaj višak fruktoze koji se unese sa hranom a koji ne može da se apsorbuje u crevima ostaje i razlaže se u crevima, uzrokujući simptome koje smo naveli. Drugi uzrok intolerancije fruktoze može biti promena bakterijske flore u crevima kada se u crevima razmnože bakterije koje razlažu fruktozu, stvarajući produkte koji dovode do distenzije creva, nadimanja i proliva. Intolerancija fruktoze je poremećaj koji se često javlja, ali se ne dijagnostikuje baš uvek-često se dešava da se pacijenti koji boluju od intolerancije fruktoze leče pod drugim dijagnozama. Lečenje intolerancije fruktoze je relativno lako i sastoji se u promeni načina ishrane. Pacijenti koji boluje od intolerancije fruktoze moraju izbegavati namirnice koje sadrže veće količine fruktoze poput svežeg ili suvog grožđa, smokvi ili urmi i umesto njih koristiti voće i povrće koje sadrži malo fruktoze. U težim slučajevima moraju se prepisati i antibiotici.